“… A farmeri, koje smo mogli da prikažemo u ovom dokumentarcu, koliko god bile snažne njihove priče, svaki od njih predstavlja 1.000, 10.000 drugih farmera, koje jednostavno nismo mogli da prikažemo, ali njihove priče su jednako srceparajuće i jednako loše. Ljudi u Americi i Holandiji, oni će da izgube svoju generacijsku zemlju i svoje poslove, nešto što su imali u svojoj porodici pet, šest generacija, biće u vlasništvu vlade. Dok imate mesta poput Šri Lanke, gde ljudi zapravo gladuju zbog ove vladine politike. I da budem iskren sa vama, jedna od najsrceparajućih stvari na ovom putovanju je, za mene, bila to da smo razgovarali sa ovim farmerima i saznali njihove priče, a to je bilo veoma teško da se sluša. Ali, onda bi otišli ​​u grad i razgovarali sa tamošnjim ljudima, naročito sa mladima, a oni nisu imali pojma šta se dešava. Pitali bi ih o politici o azotu ili klimatskoj politici ili nekoj od ovih drugih politika u vezi vode, a oni, ne samo da nisu znali šta se dešava, već su, prirodno, stali na stranu vlade. Naravno, mislili su da, hej, izbacivanje ovih farmera iz posla će samo da bude cena za spašavanje planete. I kada sam to čuo, da budem iskren sa vama, zaista mi se činilo kao da saosećanje koriste kao oružje. Ove globalističke institucije, one iskorišćavaju htenje i želju ljudi da budu dobri i da pomažu ljudima i koriste to za svoju agendu, da guraju napred svoju agendu, kakva god ta agenda bila …”