UBUNTU !!!

Jedan antropolog je deci jednog afričkog plemena pokazao igru …
Postavio je korpu ukusnih plodova pored stabla i poručio im: ‘Prvo dete koje dođe do drveta dobiće tu korpu’.

Kada im je dao signal za start, iznenadio se što hodaju zajedno,
držeći se za ruke, dok nisu stigli do stabla i podelili plodove!

On ih je pitao:
“Zašto ste to učinili kada je svako od vas mogao dobiti korpu voća samo za sebe?”

Zapanjeno su mu odgovorili: Ubuntu!

Ubuntu na njihovom jeziku ima značenje: “Ja sam zato što jesmo”.
To jest, “kako neko od nas može da bude srećan dok su ostali gladni?”

To pleme zna tajnu sreće koja je izgubljena u svim “naprednim društvima”, koja sebe smatraju civilizovanim, a njih zovu zaostalim …

* * *

(TO JE BILO) DETINJSTVO

“Jebo te, kada sam bio mali, leti kad obučem šorc, izgledam k’o da sam poteznu pešadijsku minu okinuo na metar od sebe. Sav izranjavan. Na ušivanje me je baba vodila samo kad pljuvačkom (njenom) i prstima ne uspe da mi spoji kožu. Jednom je htela koleno da mi ušije iglom, kaže “samo jedan šav”. Pobego sam tako na bazen i nisam došao do mraka. Jebo je šav, da je jebo. Mali prst mi je polomila kada me je tukla četkom za krečenje.

A i ona fora kada kočiš “Poni” bicikl prednjom nogom, gurneš je pod prednju gumu. Ako promašiš, dvojica te dižu, ako si pao na travu, a ako si pao na beton – niko ti ne prilazi od dece. Samo ih čuješ kako nešto šapuću dok ti urličeš ko magare. Ponekad mi se činilo kao da ćemo da bacimo tog što se dere. Greota, da se ne muči.

Kad idemo u štetu, u neki voćnjak, uvek idemo da zovemo onog najsmotanijeg, najsporijeg – da ne kažem i najglupavijeg. On bude sav srećan što su došli drugari po njega. A on je, u stvari, bio mamac – ako nas neko pojuri, pa da njega uhvate.

U školi, sećam se, učiteljica nas je pičila sve lenjirom po dlanovima i vukla za zulufe. Mislim, da si u to vreme otišao u socijalno da se žališ i tamo bi dobio batine.

Vršnjačkog nasilja nije bilo. Znao se red. Debeli brane i idu u živi zid u fudbalu. Onaj najjači, samo on, tuče ostalu decu u razredu. Kakvo nasilje, red se znao. I kad pljunemo jedni druge, niko nije reagovao. Ali ako ne kažeš “Dobar dan” komšiluku, onda te svi po kući vijaju i govore ti “Brukaš nas” i mlati te ko te prvi dovati.

Jelo je, po pravilu, uvek moralo da ti se sviđa i, morao si da ručaš, inače dobiješ batine.

Na rakiju se nekako i navikneš kada ti sipaju na krvava kolena. Mada, obrazi budu crveniji, jer su te, u međuvremenu, šamarali što si pao. Kažem rakija!!! A, ako su deda i komšija popili rakiju – e onda ide tatin “Brion” posle brijanja. Tad se dereš ko da te, ne daj Bože, štroje. I tu, usput, šamar što se dereš.

Dečija prava su se uglavnom poštovala. Bilo je samo jedno i osnovno, a to je da slušaš starije bez pogovora. Ostala prava ti niko nije ni pominjao, a nisi ih ni tražio. Hrabrost je bila kada vikneš babi, mami ili tetki “Neću sad kući”, a one ti samo prstom pokažu “doći ćeš ti kući”. A, druga deca te gledaju kao heroja koji, kada ide kući, kao da ide na front. Posle tog “Neću kući”, uz batine, bude moje “Nemoj, molim te, neću više nikad”.

Znam samo da i kada oplaviš prst od čekića, prvo te tuku što si bez veze trošio eksere, a onda zbog čekića jer ga nisi vratio na mesto.

I tako, gledam danas ovu decu, ne znaju ni da se obraduju.”

Autor teksta, Boris Miljković