Tragičan primer 27 članica EU još jednom dokazuje drevnu istinu: države i vlastodršci koji u zamenu za “osećaj sigurnosti” sebi odseku pristup neprijatnim činjenicama, na kraju izgube upravo ono što im je omogućavalo da isprave svoje greške: sposobnost da sebe vide onakvima kakvi zaista jesu
Države Zapada se polako ali sigurno, u uslovima posrednog rata sa Rusijom, pretvaraju u “države nadzora”. I sve to pod izgovorom “otpornosti” i naizgled plemenitih ciljeva, poput “bezbednosti dece”. Kuda to vodi, svedoči poslednji primer iz Ujedinjenog Kraljevstva.
U Velikoj Britaniji je nedavno poput bombe odjeknula vest o konačnoj zabrani pristupa društvenim mrežama svim šesnaestogodišnjacima i onima koji su mlađi. Uistinu se iza toga krije mnogo više. Reč je o predlogu koji će zahtevati prijave, skeniranje i pokazivanje ličnih dokumenata za baš svaki komentar na društvenim mrežama. Jasno je da nije moguće uvesti zabranu za određenu starosnu grupu, a da se pritom ne proveravaju svi.
Ali to je tek početak.
Sada su u Velikoj Britaniji velikim tehnološkim kompanijama čak naredili da špijuniraju sve poruke svojih korisnika. Sporna naredba je toliko tajna da tehnološki giganti ne smeju ni da priznaju da su je dobili. U suštini, reč je o najvećem i najdrskijem napadu na anonimnost i slobodu govora do sada. Sličan sistem je već uvela Australija, a u istom pravcu srljaju i članice EU.
“Podrazumevano stanje slobodnog društva – da te ostave na miru sve dok državi ne daš razlog – ovim je okrenut naglavačke. Novo pravilo glasi: sa telefonom u rukama osumnjičen si dok ne dokažeš suprotno, a to moraš da dokazuješ neprestano, jer je to dokazivanje postalo neodvojivo od svakog pristupa internetu i svakog izgovorenog stava”, prokomentarisala je novo uređenje organizacija “Reclaim the Net“.
Britanska vlada je upotrebila stari trik: “Javnosti ne možeš da podvališ mrežu nadzora, zato prestaneš da je tako nazivaš, već je povezuješ sa uzvišenim ciljevima zbog kojih protivljenje izgleda suludo, kao lična mana. Država ne pita: ‘Smemo li da uspostavimo nacionalnu biometrijsku bazu podataka?’, jer bi odgovor javnosti bio odlučno ne. Umesto toga kaže: ‘Zar ne želite da zaštitimo decu od pornografije?’ Samo posmatrajte kako isti oni ljudi koji su mrzeli da pokažu ličnu kartu sada kimaju glavom, jer alternativa liči na perverznjaka na večeri koji se zalaže da deca imaju pristup Pornhabu”, upozorava isti portal.
Na to je upozorio i osnivač Telegrama Pavel Durov:
“Javno su promovisali Zakon o internet bezbednosti kao sklop zakona za zaštitu dece, a kojima žele da prisile ljude da razotkriju svoje podatke kako bi mogli da pristupe društvenim medijima. Vlast je, međutim, privatno ponudila sasvim drugačije objašnjenje. Britanska vlada je u podnesku Visokom sudu Engleske, objavljenom prošle godine, navela da glavni deo Zakona o internet bezbednosti nema nikakve veze sa zaštitom dece. Umesto toga su rekli, citiram, da je glavni deo Zakona o internet bezbednosti namenjen targetiranju velikih platformi sa značajnim uticajem na javni diskurs… Zaštitu dece su iskoristili kao izgovor, dok u stvarnosti žele veći nadzor nad političkim govorom na internetu. To je živa žalost, jer je ‘zaštita dece’ služila kao potpuno ista krinka koju su autoritarni režimi tokom prošlog veka koristili u bezbroj drugih slučajeva. Zašto? Zato što kada neko pomene ‘zaštitu dece’, to naprasno pokrene drevne, veoma duboke delove našeg mozga.
Pavel Durov Photo by AOP.Press/Corbis / Getty
Zar bi iko ustao protiv zaštite dece? Svi strepe za budućnost svojih potomaka. Pa kada neko kaže da moramo da ‘zaštitimo decu, ona su u opasnosti’, to potpuno zaobilazi logiku. Zaobiđe raspravu. Zaobiđe racionalnost. Ljudi su najednom spremni da odustanu od svega, pa i od slobode govora. Autoritarni režimi su pod izgovorom zaštite dece uspevali da ‘prokrijumčare’ sve vrste represivnog zakonodavstva. Sada Evropska komisija koristi isti izgovor za usvajanje niza zakona o nadzoru, takozvanog nadzora ‘ćaskanja’, inicijative za nadzor ćaskanja. Evropska komisija već pet godina pokušava da nametne novi sklop zakona koji bi od svake aplikacije za razmenu poruka zahtevali da ugradi ‘zadnja vrata’ u enkripciju, tako da bi sve što delimo na internetu – svaka privatna poruka, svaka privatna fotografija koju pošaljemo preko aplikacija poput Telegrama ili Vocapa ili bilo koje druge – automatski bilo praćeno. Ukoliko sistem otkrije da pokušavamo da uradimo nešto nezakonito, obaveštava vlast. I za to je izgovor – zaštita dece.”
Ali, to je tek vrh ledenog brega.
Tome treba dodati i ostale mere koje već deluju. Zabrana za jednu starosnu grupu (mlađe od 16 godina) ne može da se sprovodi bez provere starosnog doba, što znači skeniranje lica, digitalne lične karte i dokazivanje identiteta svakog pojedinca prilikom svakog pristupa internetu. Tome treba dodati i zabranu “ruskih” medijskih kanala, na kojoj se trenutno nalaze 32 medijske kuće.
Dvadeseti paket sankcija uveo je mere i protiv “sajtova koji slikom u ogledalu” zaobilaze zabranu emitovanja tako što na internetu šire isti sadržaj. Prema tumačenju Evropske komisije, već svaki medij ili novinar koji sadržaj sankcionisanih ruskih medijskih kuća doslovno ponovo objavi (ili ima takav učinak) – krši sankcije. Uz to, Savet EU sankcioniše i pojedince koji misle drugačije.
U Sloveniji je, na primer, nedavno osnovan poseban državni institut pod nazivom Trivelis (izdašno ga finansira Ministarstvo odbrane) objavio studiju o “dezinformacijama”, pri čemu je kao primer naveo novinara Uroša Lipuščeka (nekadašnjeg dopisnika RTV Slovenije iz SAD i Kine) uz detaljnu analizu jedne jedine njegove objave na Fejsbuku.
Njegov zapis je označen sa “FIMI” – strane dezinformacije, samo zato jer se kritički osvrnuo na zasedanje parlamentaraca država NATO pakta u Ljubljani, a taj zapis za kratko vreme pročitalo mnogo ljudi.
Tim povodom oglasio se slovenački sociolog Tomaž Mastnak, proslavljeni disident iz vremena socijalizma, kada je pisao kritičke komentare prvenstveno za ljubljansku Mladinu.
Mastnak je kritikovao sistem brutalnih sankcija EU protiv pojedinaca, što je sledeća faza denuncijantskih medijskih napada, poput Trivelisovog:
“Sankcionisani nema kome da se žali, jer sankcije nisu pravna mera niti zakonski akt; ne oslanjaju se ni na jedan zakon, niti krše ijedan zakon; one su kažnjavanje bez pravnog osnova; nijedan sud u EU nije nadležan da razmatra takav slučaj. Sankcije su izraz vlastodržačke arogancije, okrutnosti vlasti, čista samovolja.
Kada sam zbog izražavanja mišljenja bio optužen u starom režimu (SFRJ), dobio sam optužnicu preko pošte, u pismu sa povratnicom; u optužnici je bio opisan prekršaj koji sam počinio uz obrazloženje razloga za gonjenje; mogao sam da imam advokata i da se branim pred sudom; sud je moju odbranu uzeo u obzir i odmerio. Jednom sam bio osuđen uslovno, drugi put su optužnicu povukli.
Dok je postupak trajao, slobodno sam se kretao, mogao sam sebi da kupim hranu, uveče sam mogao da odem na pivo sa prijateljima, koliko sam imao ušteđevine – imao sam joj pristup, na poslu nisam imao problema, niko me nije izbegavao. Možda bih mogao da kažem: Eh, stara dobra vremena! A danas – mogu da crknem! Jer Trivelis može da me nezavisno i stručno denuncira, neka vladina institucija će iz Ljubljane prijavu proslediti u Brisel kako bi Slovenija ispunila svoju kvotu u gonjenju informaciono-mišljenjskih prestupnika, Nova ljubljanska banka će blokirati moj račun, neću imati kome da se žalim, država će se odreći bilo kakve obaveze prema meni kao građaninu, ali će naplatiti porez na dohodak; moj pasoš će proglasiti nevažećim, tako da neću moći ni da prebegnem kod Putina.
Onaj prethodni sistem smo nazivali ‘totalitarnim’. To je zvanična oznaka koju je usvojila EU. U stvarnosti je totalitarizam ovo sada – i to takav, kakvog nikada nije bilo.”
Ali, to nisu jedine mere kojima briselska elita ućutkuje neistomišljenike i kritičare svoje katastrofalne politike.
Tu je i “algoritamsko ućutkivanje” – tada neku objavu vidi njen autor, a formalno i javnost, ali algoritam njenu vidljivost na internetu toliko snizi da gotovo ne dopre ni do koga. Ovome valja dodati i na “Zapadu” donedavno gotovo nepoznato kažnjavanje zbog “dezinformacija” i “uvrede političara”.
Prema podacima koje navodi “Reclaim the Net”, britanska policija je za godinu dana uhapsila više od 12.000 ljudi zbog onoga što su napisali na internetu – više od trideset dnevno – pri čemu je osudila oko desetinu.
Nemačka i baltičke države takođe prednjače u sve češćoj kriminalizaciji izjava koje bi pre nekoliko godina važile za sasvim uobičajene. I ta praksa se širi. Da sve bude gore, to ludilo podržavaju i ugledni intelektualci sa Zapada. Primera radi, Timoti Garton Eš je u eseju koji je objavio ECFR predložio da Zapad “pobedi Putina” tako što će demokratiju braniti – sa manje demokratije i više cenzure.
Tu logiku je na svom sabstek kanalu oštro kritikovao Brajan Mekdonald koji takav način razmišljanja naziva “fon der Lajenizam” – dakle onaj čudni tok zapadne misli koji smatra da u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka ipak nije sve bilo baš tako loše.
ismagilov / Getty
Analitičar ocenjuje da je po sredi stari trik koji insistira da moramo kontrolisati govor kako bismo branili slobodu, što je isto kao kada bismo “imali seksualne odnose da bismo sačuvali nevinost”. Mekdonald upozorava da su upravo otvorenost i sloboda bili ono što je Zapad činilo privlačnim, a sada liberalni autori sa Zapada rešenje vide u “državi nadzora”, odsečenoj od jeftine energije, posvećenoj naoružavanju, sankcijama, osipanju životnog standarda i beskrajnom moralisanju.
Mekdonald na kraju svog eseja podrugljivo pita Eša da mu objasni kako su skupa struja, deindustrijalizacija, nezaposlena omladina, rastuća nejednakost i politička klasa koja birače zbog svake žalbe proglašava opasnim – postali “privlačni u 21. veku”?
Uz to je jezivo saznanje da Eš, hroničar obojenih revolucija i bivša žrtva Stasijevog nadzora – danas kao “lek” preporučuje upravo ono oruđe od koga je svojevremeno bežao. Svi vatreni zagovornici “nove zapadne cenzure” zaboravljaju, međutim, na osnovnu činjenicu: da cenzura na kraju ne kažnjava samo onoga ko govori – ona zaslepljuje i onoga ko vlada. Kada vlast ućutka neprijatne izvore, odseca sopstveni osećaj za stvarnost i počinje da veruje sopstvenoj propagandi. Vlada koja udesi da do nje ne dopiru neprijatne vesti, ne postaje jača; postaje slepa.
Setimo se reči Solženjicina koji je rekao da onaj ko ućutka pisca zatvara srce naroda. “Teško narodu čiju književnost zgazi intervencija vlasti. Jer to nije samo kršenje ‘slobode štampe’, već zatvaranje srca naroda i komadanje njegovog sećanja”, rekao je prilikom dodele Nobelove nagrade.
Žrtva, naime, nije samo pisac, već zajednica koja gubi sposobnost da sebe vidi onakvom kakva jeste. Solženjicin je u govoru na Harvardu 1978. godine upozorio i na blagu, zapadnu verziju cenzure: “Bez ikakve cenzure, na Zapadu se pomodni misaoni pravci pažljivo odvajaju od ‘nemodernih’; potonji, iako nikada nisu zabranjeni, retko nalaze put do novina, knjiga ili predavaonica. Vaši naučnici su u pravnom smislu slobodni, ali sputani okovima vladajuće mode”, kritički je rekao ruski pisac.
Danas bi se ovim rečima mogao opisati mehanizam “shadowbanninga”, “zabrana u senci”, jer kompjuterski algoritam danas obavlja onaj posao koji je nekada obavljao cenzor u ljudskom obliku. Samoobmana je upravo u tome: sistem sebe smatra slobodnim jer ništa formalno ne zabranjuje – dok neprijatna mišljenja ućutkuje bez ostavljanja tragova.
Zato o ratu u Ukrajini, njegovim počecima, toku, dešavanjima na frontu i posledicama – u zapadnim medijima preovlađuju poluistine, neistine i laži. I upravo zato je put ka miru u ratu između Rusije i Ukrajine toliko težak.
Tragičan primer 27 članica EU još jednom dokazuje drevnu istinu: države i vlastodršci koji u zamenu za “osećaj sigurnosti” sebi odseku pristup neprijatnim činjenicama, na kraju izgube upravo ono što im je omogućavalo da isprave svoje greške: sposobnost da sebe vide onakvima kakvi zaista jesu.
Evropi su bili potrebni vekovi – od procesa Galileju preko cenzorskih ureda do pada Berlinskog zida – da glavno pitanje javne rasprave pomeri od “ko to govori” ka “da li je to istina?”. To je srž prosvetiteljstva: tvrdnja se cenila prema njenoj sadržini, ne po poreklu. Presuda C-67/25 taj princip okreće naglavačke
Sud EU je presudio da građanin može da završi u zatvoru zato što je podelio video-snimak — ne zbog onoga šta je na snimku, već zbog toga ko ga je snimio.
Zamislite da RT objavi snimak sa izjavom da je nebo plavo. Vi taj snimak podelite na svom sajtu. Čestitamo: po pravu Evropske unije upravo ste zgrešili obeležja krivičnog dela za koje je u Nemačkoj zaprećena kazna do pet godina zatvora. Nije važno što je nebo zaista plavo. Nije važno što na sajtu zbog te objave niste ništa zaradili.
Nije važno ni što je snimak videlo samo desetak ljudi. Važno je samo jedno: ko je to izjavio. To nije distopijska satira niti “ruska propaganda” — to je doslovna posledica presude koju je 2. jula 2026. izrekao Sud Evropske unije u Luksemburgu (predmet C-67/25, Staatsanwaltschaft Saarbrücken).
Priča je banalna do bola. Tri građanina Nemačke su na javno dostupnom blogu koji se izdržavao isključivo od dobrovoljnih donacija čitalaca, 2023. godine četiri puta objavila video-snimke kanala RT Deutschland. Nemačko tužilaštvo ih je optužilo za kršenje evropskih sankcija protiv ruskih medija. Sud u Sarbrikenu dvoumio se oko sumnje koju bi imao svaki razuman čovek: uredba o sankcijama zabranjuje širenje sadržaja “operaterima” – ali jesu li obični blogeri – uopšte “operateri”? Najzad, i Evropska komisija je u svojim zvaničnim dokumentima crno na belo napisala da je operater onaj ko obavlja komercijalnu ili profesionalnu delatnost.
Luksemburški sud je, međutim, prelomio – operater je svako ko je “neposredno ili posredno” odgovoran za sadržaj koji je učinio dostupnim javnosti. Da li tim aktom išta zarađuje? Nevažno. Koliko dugo je sadržaj bio dostupan na mreži? Nevažno. Koliko ljudi ga je videlo? Nevažno. A zvanična objašnjenja Komisije pod vođstvom Ursule fon det Lejen, na koja se čovek može osloniti? Suštinski, pravno neobavezujući papir koji “neopravdano sužava” zabranu – leti u korpu za smeće.
Građanin koji je 2023. savesno pročitao šta mu Brisel zvanično preporučuje u pogledu ko jeste a ko nije “operater”, saznao je, dakle, 2026. godine da je već tri godine obeležen kao kriminalac, samo što to nije znao. U krivičnom pravu to se zove kraj pravne sigurnosti; u svakodnevnom jeziku – klopka.
Zanimljivo je i kako je petoro luksemburških sudija glasalo. E, to se nikada neće saznati: većanja Suda EU su po statutu tajna, a izdvojena mišljenja pojedinih sudija u Luksemburgu ne postoje.
O kriminalizaciji deljenja informacija odlučivalo je telo čije je sopstveni modus operandi potpuno netransparentan.
Ipak, najrečitije u ovoj presudi nije ono što u njoj piše, nego ono čega u njoj nema. U celom tekstu se ni rečju ne pominje “sloboda izražavanja”.
Nema ni duha ni sluha od člana 11 Povelje EU o osnovnim pravima, ni člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima, ni pojma “srazmernost” u vezi s činjenicom da nekome zbog deljenja videa – preti zatvor.
Sud se vodio jednim jedinim merilom: sankcije (protiv Rusije) moraju biti efikasne. Ako bi obični ljudi bili izuzeti, zabrana bi izgubila “puno dejstvo”. Tako je evropskom sudu efikasnost represije postala vrhovna zvezda vodilja, a nigde nema ni traga od zaštite osnovnih prava optuženih (i osuđenih). Takvu metodologiju smo dosad poznavali samo u diktatorskim režimima, a onda je u EU, pod aktuelnom administracijom, uvedena na “mala vrata”.
I tu dolazimo do tvrdnje koja bi morala da podigne na noge svakog Evropejca: zabrana važi za “bilo kakav sadržaj” sankcionisanih ruskih medija. Bilo kakav! Vremensku prognozu. Kulturnu hroniku. Istinitu, sto puta proverenu informaciju.
Niko – ni tužilac, ni sudija – ne mora ni da baci pogled na sadržaj koji je deljen i proveri je li istinit i da li je ikome naštetio. Istina više nije branik odbrane. Jedino pravno relevantno pitanje je identitet onoga ko je na snimku.
Upravo na toj tački vidimo civilizacijsku prelomnicu koja nadilazi i surovost sudbine tri nemačka optuženika. Evropi su bili potrebni vekovi – od procesa Galileju preko cenzorskih ureda do pada Berlinskog zida – da glavno pitanje javne rasprave pomeri od “ko to govori” ka “da li je to istina?”. To je srž prosvetiteljstva: tvrdnja se cenila prema njenoj sadržini, ne po poreklu. Presuda C-67/25 taj princip okreće naglavačke.
Ako istu rečenicu izgovori novinar “mejnstrim” medija na Zapadu, to je dozvoljeno, to je novinarstvo; ako je izgovori na Zapadu “nepodoban” (ruski) medij, a vi je prosledite dalje, to je krivično delo. Pravna akrobacija po kojoj je neka tvrdnja podložna kriminalizaciji ne zbog onoga što iznosi u javnost, već zbog toga odakle dolazi, predstavlja uvođenje kolektivne krivice u svet informacija – krivice koju moderno krivično pravo ne poznaje, ali ju je odlično poznavala srednjevekovna inkvizicija: jeretik nije bio onaj ko je govorio neistinu, nego onaj ko je iznosio tvrdnje bez odobrenja vlasti. Činjenice, koje vlastima nisu bile po volji.
Branioci sporne presude mogu reći: nije po sredi pitanje istine, već ratne propagande države-agresora. Dobro, proučimo taj argument sa dužnom ozbiljnošću. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima u članu 20 zaista traži zakonsku zabranu propagande za ratne ciljeve. Ali propaganda za rat je sadržinska kategorija: da bi se utvrdilo da postoji, ono što je objavljeno mora da se pogleda i sadržaj oceni.
Poredak koji “ratno huškanje” i vremensku prognozu trpa u isti koš, ne goni propagandu – već proganja izvor. A kada se država okomi na izvor umesto sadržaja, ona ne štiti javnost od laži, već svoj monopol nad istinom. I, vrlo moguće, “štiti” javnost od sopstvenih obmana i dezinformacija.
Iza cele konstrukcije stoji pretpostavka koja je smrtonosna za demokratiju: briselska vrhuška polazi od premise da evropski građanin nije sposoban da sam proceni ono što čita i gleda, pa ga treba unapred zaštititi od “štetnih” informacija, kao što se deca čuvaju od dodira sa šibicama. Evropski sud za ljudska prava je još 1976. u slavnoj presudi Handyside protiv Ujedinjenog Kraljevstva zapisao upravo suprotno: sloboda izražavanja štiti i informacije i ideje koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju, jer bez toga nema pluralizma ni demokratskog društva.
Demokratija pretpostavlja punoletnog građanina koji propagandu ume da prepozna, svari i sam odbaci. U demokratskom društvu vlast ima poverenje u bistroumnost i samostalnost građanina, dok briselski poredak oblikuje građanina-štićenika kome staratelj unapred određuje koje glasove ne sme da čuje. Građani time prestaju da budu autonomni demokratski subjekti i postaju objekti informacionog inženjeringa sopstvenih vlada: neko drugi im unapred sastavlja jelovnik dozvoljenih istina.
Ironija bi bila tragikomična da nije mračna: isti Strazbur je u predmetima OOO Flavus i Kablis protiv Rusije osudio rusku praksu paušalnog blokiranja opozicionih sajtova. EU je tu i slične presude pozdravljala sa ovacijama. Sada čini upravo ono što je prebacivala Roskomnadzoru – a uz to je otišla i korak dalje: Rusija je opozicione sajtove blokirala, dok EU neposlušnim građanima, koji zavire iza gvozdene informacione zavese Brisela i na internetu podele neku zanimljivu informaciju iz ruskih medija, sada preti višegodišnjim zatvorom. Ne zaboravimo detalj koji evropski lideri najradije preskaču: EU nije u ratu (bar formalno).
Ukrajina jeste u ratu, što je notifikovano odstupanje po članu 15 Konvencije. Nijedna od 27 članica EU to nije učinila. Formalno žive u miru i spokoju, dok protiv sopstvenih građana primenjuju mere ratnog stanja. U pravu se to zove tiha derogacija, u politici – ratna psihoza. I to na neodređeno vreme: dok Rusija ne okonča “agresiju i propagandu”. Drugim rečima, dokle god rat traje, evropskim građanima je uskraćen bitan deo osnovnih sloboda.
Posledice sežu daleko izvan kazamata u kojima će dosuđenu kaznu odslužiti trojica nesrećnih Nemaca. Evropska unija je decenijama gradila identitet moralnog tutora: Srbiji je držala pridike o medijskim slobodama, Kini o cenzuri, Rusiji o progonu novinara. Ta uloga EU je 2. jula 2026. u hropcu podlegla smrtnim rezovima cenzorskih makaza. Autoritarnim režimima širom sveta, sklonim da hapse i zatvaraju svoje sunarodnjake zbog deljenja “neprijateljskih” sadržaja, Luksemburg je poklonio krunski argument: pa i vi u EU radite isto, samo to zovete “sankcijama”.
Ko će u Ankari ili Mjanmaru ispoštovati briselske lekcije o slobodi interneta, kada u Briselu istinitost neke informacije više ne predstavlja čvrstu odbranu od zatvora? Unija nije izgubila samo pravni argument – izgubila je moralnu licencu. A moralna licenca se, za razliku od sankcija, ne produžava odlukom Saveta.
I da ne bude nesporazuma koji će profesionalni diskvalifikatori možda pokušati da podmetnu: ovo nije odbrana “zabranjenih” ruskih kanala, već odbrana načela da u slobodnom društvu država ne sme da zatvara građane jer su prosledili neku informaciju iz “nepodobnog” izvora.
Propaganda se pobeđuje istinom i čvrstim, proverenim informacijama – ne zatvorom za one koji su pročitali “pogrešan” članak ili videli vest koja defamira laži evropske propagandne mašinerije. Zakon koji istinu ne priznaje kao odbranu nije zakon demokratskog društva; to je oruđe autoritarizma, maskirano u evropsko zakonodavstvo.
Društvo koje svojim građanima pod pretnjom zatvora zabranjuje da čuju reč protivnika ne demonstrira snagu svojih argumenata – demonstrira strah od sopstvene javnosti. A vlast koja se boji svoje javnosti već je izgubila ono što tvrdi da brani. Demokratiju neće sahraniti ruska propaganda; nikada nijedna propaganda nije sahranila društvo koje slobodno diše. Sahraniti je mogu samo njeni čuvari koji u ime njene odbrane seku granu na kojoj demokratija sedi: slobodnu, odraslu, neustrašivu javnu reč. Ta grana je 2. jula 2026. u Luksemburgu dobila fatalnu posekotinu. Na njoj čuči cela Unija. Dok ne pukne.
