CO2 pomaže u velikom ozelenjavanju Sahare i potpuno opovrgava tvrdnje klimatskih fanatika o njegovoj štetnosti.
Godinama su klimatski alarmisti propovedali kraj sveta. Pustinje bi se neumoljivo širile, gutajući sve i uskoro zakopavajući Evropu pod peskom. Ali stvarnost izgleda potpuno drugačije: Satelitski snimci sada dokazuju pravo ekološko čudo. Sahara se smanjuje! A navodni “ubica klime”, CO2, igra ključnu ulogu u tome.
Do sada su satelitski snimci često bili previše mutni da bi prikazali pune razmere stvarnosti. Retka vegetacija se jednostavno previđala. No, zahvaljujući najsavremenijim satelitskim podacima visoke rezolucije i veštačkoj inteligenciji, istraživači su sada izračunali. Rezultat je šok za sve proroke sudnjeg dana: postoje milijarde drveća i grmlja u područjima za koja se pre smatralo da su potpuno beživotna i presahla. Ovo nije manja korekcija podataka, već dokaz masovne ekološke transformacije na rubu najveće toplotne pustinje na svetu.
Ali zašto pustinja odjednom postaje zelena? Odgovor na ovo pitanje verovatno neće zadovoljiti klimatske alarmiste. Nekoliko faktora podstiče ovo ozelenjavanje. Prvo, količina padavina se povećala u određenim regijama Sahela poslednjih decenija. Drugo, manje je razornih požara, što mladim stablima omogućava da konačno dostignu zrelost.
|
Ali možda najznačajniji razlog je takozvani efekat đubrenja sa CO2. Da, dobro ste pročitali: ugljen dioksid, demoniziran od strane političara i mejnstrim medija, zapravo je vrlo efikasno biljno gnojivo! Viši nivoi CO2 u atmosferi omogućavaju drveću da puno efikasnije koristi oskudnu vodu. Mogu delimično da zatvore svoje pore (stomate), čime se sprečava njihovo isušivanje u pustinjskoj vrućini.
Ovo nije puka teorija, već je potkrepljena studijama visokog kalibra (uključujući one objavljene u Nature Climate Change i Nature Communications). Dugoročne analize indeksa lisnate površine i pokrivača drvenaste vegetacije u Africi, jasno pokazuju da se biljke, grmlje i drveće masovno šire na pre toga neplodnom tlu. Priroda reaguje na promenjene uslove ne predviđenim izumiranjem, već novim životom.
Implikacije su ogromne. Nova vegetacija pruža hlad, sprečava eroziju tla i zadržava vlagu u tlu. Za lokalno stanovništvo okolina ponovo postaje prihvatljivija za život, a vraćaju se i divlje životinje – od insekata do sisara. To je spor, postupan proces, koji vremenom može pozitivno da utiče i na regionalno vreme (povećana količina padavina) i podstakne stvaranje rezervi podzemnih voda.
Ovo otkriće je snažan udarac narativu o nezaustavljivoj dezertifikaciji. Podseća nas da je priroda daleko robusnija i prilagodljivija nego što bi nas klimatski alarmisti hteli da uvere. Štaviše, ovaj razvoj događaja trebalo bi da nas podseti da je pre samo nekoliko hiljada godina (tokom poslednjeg međuglacijalnog razdoblja) Sahara bila vlažnija i zelenija.
Izvor: http://newsexchange.dns.navy/cro/?L=novice.novica&id=24041