Vedrana Rudan 25.04.2024.
Danas je na “hrvatsko tlo” sletelo prvih šest od dvanaest višenamenskih borbenih aviona Rafaele koje smo kupili od Francuske. Naravno da se na jednoga Rafaele-a odmah ukrcao poznati heroj Domovinskog rata, predsednik Hrvatske, gospodin Zoran Milanović.
Čovek zaljubljen u ratovanje i oružje nije se prvi put popeo na neku opaku zver. Neki od nas pamte kako je odeven u pilotsku jaknu, niko mu nije rekao da jakna ne čini momka herojem, skočio sa tenka i pao na guzicu. Niko mu nije rekao, dečko, da si bio u Vukovaru doskok bi ti bio bolji.
Ovo je zajebancija, naravno. Možete li da zamislite Milanovića ili Plenkovića kako brane Vukovar? Ni ja. Osuđujete li ih što nisu branili Vukovar nego svoje dupe? Ni ja. Oni su već tada nanjušili kako oni mogu da odbrane Hrvatsku. Zato joj danas deru kožu, svaki na svoj način.
Mi koji ne kapiramo šta su “Rafaele”, mogli smo da saznamo detalje koje su u mikrofon HRT-a govorili u Bordou hrvatski piloti. Pa, tako jedan reče: “Rafaele kao sistem je znatno složeniji za pilota, dok je recimo MIG složeniji za održavanje u vazduhu. Ja volim da se našalim, da sa MIG-om možeš da se izgubiš u prostoru, a u Rafaele-u se izgubiš u kokpit sistemu. Korak je veliki, ali na dobro se čovek brzo navikne.”
Dobro? Zašto smo mi građani Hrvatske, zemlje veličine londonskog predgrađa, spizdili milijarde na kupovinu francuskih borbenih aviona? Glupo pitanje, jel da? Odgovor su nam poslali mladi piloti koji su Rafaele-ima danas sleteli na tlo, ja već dugo ne znam čije.
“Upravo ulazimo u hrvatski vazdušni prostor, koji će od danas biti još sigurniji…” Hrvatski vazdušni prostor? Da bismo skontali šta je to, moramo da znamo šta je Hrvatska. Hrvatska je nešto u čemu živi zanemarljiv broj Hrvata i Hrvatica, uglavnom onih koji nisu uspeli da pobegnu i sve veći broj Nepalaca i ostalih Alaca, niko živ im broja ne zna.
Imam li nešto protiv Nepalaca i ostalih Alaca, bez kojih je danas u Hrvatskoj život nezamisliv? Ne. Ko bi mi prodavao hleb, ko bi radio u samoposlugama, kuvao i konobarisao u restoranima, kopao kanale, vozio autobuse, plaćao ogromne stanarine za štale u kojima žive, davao intervjue na našim ekranima poručujući nam kako je mesečna plata u iznosu od 400 evra puna šaka brade… Oni su dragi ljudi koji, zasad, malo traže, a mnogo daju.
Pa ipak? Jesam li ja zaista morala da platim jednu od prvih rata za Rafaele? Zašto sam je platila? Da bi sačuvala nepalsko nebo, nepalske glave, nepalske rupčage… ALI JA NIKAD NISAM ŽELELA DA MOJA ZEMLJA POSTANE NEPAL!
Kapirate valjda da je i ovo zajebancija. Nismo mi kupili Rafaele da bi klinci čuvali nekad hrvatsko nebo. Momci će da čuvaju druga neba, momci će vrlo brzo da odlete u Ukrajinu i ubijaju Ruse. Naše mlade ubice će uskoro raketama da gađaju Palestince… Oni su NATO ekipa, oni će postati ubice nevine dece, majki, staraca…
Znaju li ta sirota, razdragana deca koja su danas sletela na “hrvatsko tlo” da onaj ko visoko leti, makar i u Rafaele-u, nisko pada? Svi će oni, svi do jednoga, nisko pasti.
Dok budu padali možda će bar jedan od njih da se upita, da li se isplatilo? Momci, još uvek imate vremena. Odjebite odbranu nepalskog neba i bežite. Dočekajte starost.
Mladi ste, veseli, sigurni u moć svojih Rafaelića, smrt ne postoji, a starost vam se gadi?
Jebiga. Niste čuli ni za izreku, starost jeste gadna ali je alternativa još gora.
Izvor: https://www.rudan.info/ubojice/
About the author
|
