Ako se stvari nastave onako kako se sada odvijaju, Moskva neće imati drugog izbora nego da upotrebi ultimativno oružje
Profesor Sergej Karaganov, počasni predsednik Saveta Rusije za spoljnu i odbrambenu politiku i akademski nadzornik na Visokoj školi za međunarodnu ekonomiju i Visokoj školi za spoljne poslove (HSE) u Moskvi
Ovog meseca u Rusiji se vodila aktivna debata o mogućnosti da Moskva preventivno koristi nuklearno oružje. Što bi bilo u suprotnosti sa utvrđenom doktrinom. Sve je počelo nakon objavljivanja članka profesora Sergeja Karaganova, koji je izazvao širok odziv domaće stručne zajednice.
Dok Karaganov zagovara ublažavanje pravila, drugi imaju drugačija mišljenja: na primer, Fjodor Lukjanov misli da se Zapad ne može „otrezniti“ upotrebom bombe, a Ilja Fabričnikov veruje da Rusija ne treba da se „hvata na mamac NATO-a“ i da oslobodi ultimativno oružje.
Ovo je Karaganovov naknadni odgovor njegovim kritičarima.
Tokom više od sedamdeset godina međusobnog odvraćanja, atomsko oružje je spasilo svet. Ljudi su ovo uzimali zdravo za gotovo. Međutim, sada vidimo da su se stvari promenile i da se dešava nezamislivo: Zapad je odgovoran za veliki rat u podnožju velike nuklearne sile.
Zvanična istorija stvaranja ovog oružja je poznata, ali po mom mišljenju tu je i viša sila u igri. Kao da je Gospod Bog video da je veliki deo čovečanstva poludeo, započevši dva svetska rata u generaciji, i dao nam ovo nuklearno oružje, koje je oružje apokalipse. Želeo je da ono postoji i da nam bude pred očima u svakom trenutku i da nas plaši.
Ali, sada su ljudi izgubili strah.
Tokom poslednjih nekoliko decenija u Sjedinjenim Državama, Zapadnoj Evropi, pa čak i delimično u Rusiji, proširilo se ono što ja nazivam „strateškim parazitizmom“: vera da nikada ne može biti velikog rata i da nikada neće biti velikog rata. Ljudi su navikli na mir i na toj osnovi je izrasla moderna zapadna ideologija. Pored toga, sada postoji neviđena količina propagande, u meri bez presedana čak i tokom Hladnog rata.
Ljudi se jednostavno hrane lažima i plaše se da kažu šta stvarno misle. Kao rezultat više od 70 godina mira, osećaj samoodržanja javnosti postao je nefunkcionalan, a dodatno ga guši izuzetno žestoki agitprop, čiji deo tvrdi da Rusija nikada neće moći da napadne Zapadnu Evropu.
Zvanična zapadna propaganda pumpa ideju da Zapad može da radi šta hoće i da će Moskva to samo da trpi. Ovo je sada postalo vrlo jasno i živopisno.
Poslednjih godina Rusija je počela da jača svoje nuklearno zastrašivanje, ali koraci koji su do sada preduzeti su strašno neadekvatni. I mi smo u jednom trenutku postali samozadovoljni, prateći zapadne teorije i bezobzirno precenjujući prag za upotrebu nuklearnog oružja, koji Zapad sada iskorišćava, i to ne slučajno. Tamnošnje male birokrate stalno govore: ne, Rusi nikada neće upotrebiti nuklearno oružje.
Oni ni pod kojim okolnostima ne žele da čuju ništa drugačije, jer ne žele da prekinu svoju želju za beskrajnim ratom u Ukrajini. Zato što je njihov vojno-industrijski kompleks veći od našeg, samo hoće da nas izmore.
Nadam se da nikada nećemo upotrebiti nuklearno oružje, ali to što odbijamo da dozvolimo njegovu upotrebu u svim situacijama osim u slučaju smrtne opasnosti po samu državu čini mi se nepromišljenim.
SAD na ovaj način vezuju ruke Rusiji, nadajući se da će dugoročno ovaj dugi rat izazvati unutrašnju imploziju. I, kao rezultat, to bi radikalno oslabilo njenog glavnog rivala, Kinu, koja će biti prepuštena sama sebi.
Istovremeno, već bacivši ukrajinski narod u peć, Amerikanci guraju zapadne Evropljane na isto mesto, uništavajući status koji su imali pet vekova. Ova politika takođe rešava još jedan problem – uništava Stari svet kao strateškog igrača i potencijalnog konkurenta. Zauzvrat, zarobljene zapadnoevropske elite guraju svoje zemlje i narode pod zemlju.
Želimo da verujemo da će naši protivnici da se opamete. Jer ako to ne urade, rusko političko-vojno rukovodstvo biće suočeno sa strašnim moralnim izborom i potrebom da donese tešku odluku. Ali verujem da naš predsednik u jednom trenutku mora da pokaže svoju spremnost da upotrebi nuklearno oružje.
Ali pitanje je ko bi mogao i trebao da bude meta takvog napada. Amerikanci su, kao što svi znamo, besramno lagali kada kažu da se spremamo da bacimo atomsku bombu na Ukrajinu. Ovo je monstruozna glupost, apsolutno zlonamerna, jer su, naravno, Ukrajinci jadan, obmanut narod koji se tera na klanje. Ali oni su i dalje naši ljudi i nećemo ih udariti.
Ako dođe do nuklearnih udara, oni bi trebalo da budu usmereni na zemlje zapadne Evrope koje su najviše podržavale režim plaćenika u Kijevu.
Na sreću, počeli smo da se penjemo na lestvici nuklearnog zastrašivanja. Ali moramo da idemo brže i odlučnije, iako bi njihova upotreba bila, naravno, monstruozan korak i trebalo bi je izbegavati ako je moguće. Ali, kao što pokazuje vektor razvoja Zapada, njegovih elita i društva – i njegovo kretanje ka anti-humanim i posthumanim vrednostima – sve to jasno ukazuje na objektivno skretanje ka eventualnom termonuklearnom ratu. Moramo da prekinemo ovaj proces i spasimo svet – izbegavajući, naravno, supernasilne akcije ako je moguće.
Imamo vremena, ali moramo shvatiti da je ono prilično kratko. Moramo da iskoristimo ovih nekoliko godina da rešimo problem Zapada, da ga nateramo da se povuče i gleda svoja posla, jer sada, da bi se odvratio od svojih unutrašnjih pitanja, pokušava da započne ratove širom sveta.
Pokretanje trenutne vojne operacije je bio važan – i svakako ispravan – korak, iako je, po mom mišljenju, trebalo da se uradi ranije. Postoji niz drugih poteza koji mogu da se naprave. Posebno, vredi jasno staviti do znanja svima na Zapadu, da će svaki napad na Belorusiju biti izjednačen sa udarom na Rusiju i da će imati slične posledice.
Moguće ruske mere bi mogle da obuhvate i preraspoređivanje raketa, testiranja naših strateških raketa na blizinu, kao i psihološke akcije, pa čak i prekid diplomatskih odnosa sa onim zemljama koje imaju najaktivniju rusofobičnu ulogu. Moguća je i mera kao što je upozorenje svim ljudima koji govore ruski, svim građanima bivšeg Sovjetskog Saveza i svim ljudima dobre volje da napuste mesta koja su potencijalna meta nuklearnog udara. Ovo bi takođe moglo biti potencijalno moćno sredstvo odvraćanja. I svi ti ljudi ne moraju da idu u Rusiju: neka idu u druge države koje nemaju vojne objekte i ne pomažu kijevskom režimu i ne snabdevaju ga oružjem i novcem – takvih država ima mnogo. Ljudi treba da se vrate u Rusiju ne iz straha, već svojom voljom.
Kada se govori o hipotetičkom atomskom napadu na Zapadnu Evropu, postavlja se pitanje: kako bi odgovorile SAD? Praktično svi stručnjaci se slažu da Amerikanci ni pod kojim uslovima na nuklearni napad na svoje saveznike ne bi odgovorili nuklearnim napadom na našu teritoriju. Uzgred, čak je i Bajden to otvoreno rekao.
Ruski vojni eksperti, međutim, veruju da bi mogao uslediti masovni konvencionalni uzvratni udar. Moglo bi se istaći da bi posle toga usledili još masovniji nuklearni udari. I dokrajčili bi Zapadnu Evropu kao geopolitički entitet. Što bi, naravno, bilo nepoželjno jer, ipak, mi smo donekle Evropljani i, da se poslužimo rečima Dostojevskog, staro evropsko kamenje nam nije strano.
Kada se raspravlja o takvim scenarijima, neizbežno se pojavljuje tema Kine i njene pozicije. Naši strateški ciljevi su isti, ali naši operativni ciljevi se, naravno, razlikuju. A da sam Kinez, ne bih žurio da okončam sukob u Ukrajini, jer to odvlači pažnju i vojnu moć SAD i Zapada od njih i daje Pekingu priliku da akumulira snagu.
To je sasvim normalan, rekao bih pun poštovanja, položaj. I naravno ne želim da se koristi nuklearno oružje. Pre svega, iz moralnih i etičkih razloga: mislim da se Kinezi i ja slažemo oko toga.
I drugo, zbog toga što Kinezi i dalje imaju mali nuklearni kapacitet, nepoželjno je da upravo sada započinju vojno i političko takmičenje na ovim prostorima. Za deset godina oni će imati prvoklasne nuklearne sposobnosti (a čak i za pet do sedam godina njihova situacija će se promeniti), a onda će najbolja opcija za sprečavanje velikog termonuklearnog rata biti da imaju moćniju Kinu na liniji fronta, sa Rusijom koja je podržava i pokriva, kao što Kinezi sada podržavaju nas.
Potpuno razumem moralnu muku ljudi koji kažu: ni pod kojim uslovima upotreba nuklearnog oružja nije zamisliva i prihvatljiva. Na šta odgovaram: prijatelji moji, ja poštujem pacifiste, ali oni postoje i žive na ovom svetu samo zato što se vojnici bore i ginu za njih, kao što se sada bore naši vojnici i oficiri u Ukrajini.
Opširnije
Opširnije
Opširnije
Opširnije
Opširnije