5. 7. 2024., Mladina 27, Uvodnik
Grega Repovž
U svom eseju iz 2017. u maloj knjižici Psihopatologija političko-ekonomske svakodnevice, slovenački filozof Samo Tomšič, koji živi i radi u Berlinu, napisao je, naizgled, složenu rečenicu: „Oko ekonomije, koja je u neoliberalizmu konačno dobila status moderne „kraljice nauke“ ili hegemonističke discipline, okupljaju se i druge discipline, kao što su psihologija, sociologija, matematika, farmakologija itd., od kojih svaka svojim doprinosom doprinosi verifikaciji dve ključne hipoteze političke ekonomije: „hipoteze egoista“, prema kojoj bi svi ljudi bili narcisoidne atomske jedinice, i ‘samoregulirajuća hipoteze’, prema kojoj je tržište izgrađeno na stabilnim i predvidljivim zakonima, koji mogu biti poljuljani samo bezobzirnim političkim intervencijama.’ Zašto citirati ovu rečenicu?
Zato što obuhvata sve ono što je dovelo do toga da današnji zapadni svet skrene sa kursa, odnosno, padne direktno u neofašizam. Da, problem je ekonomija, ekonomija kao kraljica znanja. Vreme je da se ova nauka – a ona je i dalje nauka – gurne u ćošak. Štaviše, vreme je da se ekonomija, kao kraljica nauke, zbaci sa trona, da se od nje zahteva da uradi sopstvenu denacifikaciju – pri čemu ne mislimo samo na nauku, već na skoro sve one koji je predstavljaju. Naravno, znamo za izuzetke koji su na to sve vreme upozoravali.
Da, moramo da kažemo ekonomiji i ekonomistima: imali ste vlast poslednjih 40 godina, od Gvozdene Tačer pa nadalje, ali ste sve zeznuli. Vaša nauka, onog trenutka kada je pretekla sve ostale i postala neka vrsta ustrojstva razuma, pritom ljubeći ruku neoliberalizma, zeznula je svet. Uništili ste smisao solidarnosti. Uništili ste čovečanstvo. Uništili ste samilost. Sve ste unovčili. Stavili ste novčanu vrednost na sve i svakoga. Sve ste učinili merljivim. Čak i odnose. Sve ste uništili. Otiđite sada na petnaest godina, pa se izvinite i počnite iznova. Jer bes koji je danas u evropskim domovima je vaš bes – vi ste ga stvorili. A ove loše škole koje danas stvaraju sve manje obrazovanu populaciju su vaše škole. Ovo je vaša monetizacija. Ali ne može sve da se monetizuje, ne može sve da se ekonomski vodi, ne može sve da se sagleda kroz novac, troškove, prihode, rashode, dobit i prinos. Naravno da je moguće – ali kada to radite i zahtevate, uništavate društvo. Uništavate odnose. Uništavate etiku.
Danas, dok čekamo da vidimo da li će i Francuska pasti u neofašizam, neophodno da se ponovo govori o izvornom grehu. O Tačerovi. O Reganu. O glupom prelasku istočne Evrope u brutalni kapitalizam, koji je doveo do toga da su ove zemlje tridesetih godina prošlog veka postale prvenstveno društva zasnovana na novcu. I o trećem načinu, odnosno neoliberalizmu sa ljudskim licem, koji bi takođe trebalo da navede socijaldemokrate da pomisle na kolektivno izvinjenje. Jer i oni su sve zeznuli. Zato što su mislili da mogu da budu oboje u isto vreme. Bogati i društveni. Za i protiv poreza. Za i protiv države blagostanja. Za državne škole – samo bez novca da ih razvijaju i da nastavnicima daju pristojne plate. Za lekarske ordinacije u popodnevnim satima i njihovo javno zapošljavanje. Nije išlo. Ne samo da nije funkcionisalo: to je kvarenje duha, kvarenje pojedinca, kvarenje vrednosti. Ne možete biti sve u isto vreme.
Zašto je sve takav problem? Zato što korumpira društvo, kvari ga, ubija zajedničke vrednosti i ciljeve. I kada na ovaj način iskorumpiraš društvo, kada ga iskvarite, kada mu kažete da je sve merljivo u novcu i novčanim jedinicama, kada pokažete da svako ima pravo da bude svinja kada su u pitanju njegovi interesi, da je to čak i vrlina, onda ne možete – kada je izborno vreme – govoriti o ljudskim pravima ili solidarnosti. Nema smisla, jer ne možemo da živimo kao razdvojene ličnosti, dobri do pupka i pokvareni iznad pupka. Ne ide.
To je poruka evropskih izbora. Tako glasa ovo monetizovano društvo. To je društvo koje još uvek meri odnose u novčanim jedinicama. A od ljudi, kojima su to svi govorili poslednjih 40 godina, političari sada očekuju da glasaju sa zajedničkim vrednostima? Zašto bi to radili na glasačkoj kutiji ako im svi govore da, kada je novac u pitanju, to nije slučaj? Da li je neko ozbiljno obuzdao multinacionalne kompanije? Da li je neko stavio ograničenje na poreske oaze – odnosno da bogati mogu da kriju svoj novac u poreskim oazama? A kada je u pitanju upravljanje državom – zašto su na svakoj funkciji, gde se upravljanja bogatstvom, ekonomisti? Zašto bi, na primer, Slovenačku državnu holding kompaniju vodio ekonomista (kao što je sada), a ne sociolog, koji razmišlja o dobrobitima društva, odnosima među društvenim klasama, dugoročnim interesima društva? Ili socijalni radnik?
Ekonomisti se nisu istakli na ovim pozicijama. Često su se pokazali društveno štetnim. Oni su ti koji su vodili društva ka fašizmu. Naravno, ne mislimo samo na ekonomiste po obrazovanju, već na sve one koji su, iz raznih disciplina – kako s pravom ističe Tomšič – uskočili na taj voz. I sedeli u njemu. Ili, tačnije: kolaborisali. Jer, naravno, oni su se držali ‘egoističke hipoteze’, po kojoj su sva ljudska bića narcisoidne atomske jedinice.
Neće proći bez društvene i lične refleksije. Neće proći bez diskusija unutar svake pojedinačne zajednice o tome kako je došlo do lične korupcije i korupcije društva. Danas bismo svi hteli da upiremo prstom u mlade – neće ići. Mladi ljudi danas su samo odraz tih 40 godina. Neka se niko ne usuđuje da ih krivi. Nisu oni napravili ovaj svet. Mladi nisu napravili Evropu – pa čak ni Sloveniju.
Izvor: https://www.mladina.si/233861/uvodnik-dovolj-ekonomije/
