I, GDE SMO SADA? 🇷🇸

Dobro poznajem ovaj operativni sistem. To je taj koji me je izdvojio, izrazio netrpeljivost prema mojim nekonformističkim putevima, i na kraju pokušao da me javno obesi.

Brownstone Institute
2. Feb, 2024

AUTOR JULIE PONESSE
Originalni članak na Brownstone.org

[U nastavku je prvo poglavlje knjige dr Džuli Pones, Naš poslednji nevini trenutak. Kupite svoj primerak danas.]

Pretvaranje da nešto nije važno, ne znači da je manje važno.

Dženifer Lin Barns, All In

Da li si bitan (važan)?

Ja sam Kelli-Sue Oberle. Živim na [adresa]. Ja pripadam nekome i bitna sam.

Ovo su reči na papiriću koji Keli-Sju Oberl stavlja pod jastuk svake večeri. Beleška nije afirmacija. To nije vežba samopomoći. To je veza sa njenim postojanjem, bukvalni podsetnik njenom budućem “ja” o tome ko je ona u slučaju da se jednog dana probudi i zaboravi.

23. juna 2022. sam bila na saslušanju građana koje je organizovala Kanadska alijansa za brigu o Covidu na 16. spratu solitera u finansijskoj četvrti Toronta, slušajući priču za pričom o štetnosti vladinog odgovora na COVID-19, uključujući mnoge na čije je živote uticala povreda dbijena od vakcine. Svedočenje Keli-Sju me čak i sada potrese.

Keli-Sju je 2021. godine bila aktivna 68-godišnjakinja sa ispunjenim radnim rasporedom. Pešačila je 10 milja dnevno i radila 72 sata nedeljno za dobrotvornu organizaciju koju je osnovala. Bila je tipičan A-tip uspešne osobe i radovala se penziji. Izbledela od sunca i veoma fit, bila je slika aktivnosti i marljivosti. Inicijalno je uzela Pfizer COVID inekciju kao menadžer 700 volontera koji su imali zadatak da vikendom i praznicima nahrane preko 800 dece kako bi „ostali otvoreni za njih“. Nakon prve inekcije, osetila je bol u potkolenici i stopalu i otišla je kod vaskularnog hirurga koji ju je obavestio da ima krvne ugruške u butnoj arteriji.

U vreme postavljanja dijagnoze, Keli-Sju je već uzela drugu inekciju, zbog čega je patila od niza moždanih udara i prolaznih ishemijskih napada (TIA). Posle jednog udara nije bila sigurna ko je ona, nakon što se probudila iz dremeža. Sada je slepa na jedno oko.

U svom svedočenju, Keli-Sju je svoje doktore opisala kao nestrpljive i grube, a jedan joj je savetovao da se ne vraća osim ako ne doživi katastrofalan moždani udar. „Korelacija nije uzročna veza“, više puta je čula. Na sve manje eksplicitne načine, rečeno joj je da njena iskustva nisu bitna, ili barem da su manje bitna od onih koji su patili i umrli od COVID-a, manje bitna od onih koji se plaše virusa i prate narativ.

Ali Keli-Sju odbija da bude ućutkana. Ona odbija da bude nevidljiva. Ona odbija da bude broj. Bez potvrđivanja drugih, ona mora svaki dan da se podseća ko je ona. Poruka pored njenog kreveta je njen podsetnik da je ona bitna (važna).


U nekom trenutku tokom poslednje dve godine, verovatno ste se zapitali da li ste bitni (važni). Možda ste se osećali kao neprilagođeni, stranac u novom operativnom sistemu u kojem je ćutanje zlato, konformizam je društvena valuta, a obavljanje svog dela znak je dobrog građanina 21. veka. Možda ste se osećali kao da je vašoj vladi stalo manje do vas, nego do onih koji su odlučili da prate narativ. Istina, verovatno jesu.

Bez ovih uveravanja, tabanali ste okolo sa porukom da ste manje važni, da ste obezvređeni i ignorisani zbog svojih izbora, da vas je vaša nespremnost da pratite narativ na neki način ostavljala iza. A to nije beznačajan teret. Za većinu, stigma i muka zbog dovođenja u pitanje ovog sistema su previše rizični, previše nezgodni. Ali za vas je konformizam preskup, a potreba da se preispituje i, možda, odupire, previše teška da bi se ignorisala.

Dobro poznajem ovaj operativni sistem. To je taj koji me je izdvojio, izrazio netrpeljivost prema mojim nekonformističkim putevima, i na kraju pokušao da me javno obesi.

U septembru 2021. suočila sam se sa nečim što je izgledalo kao vrhunski etički test: poštovati mandate mog univerziteta o vakcini protiv COVID-19 ili odbiti i, verovatno, izgubiti posao. U dobru i u zlu, izabrala sam ovo drugo. Brzo i efikasno sam ukinuta „sa razlogom“. Prema rečima mojih kolega, naših zvaničnika javnog zdravlja, Toronto Stara, Nešenel Posta, CBC-a i profesora bioetike sa Univerziteta u Njujorku koji je rekao „Kod mene ona ne bi položila“, spektakularno sam pala na testu.

Šta smo naučili?

Kada sam pre skoro dve godine pisala knjigu Moj izbor (My Choice), moja perspektiva je bila uglavnom lična i prospektivna. Malo njih je progovorilo, malo ih je javno ukinuto ili prozvano zbog svojih COVID-jeretičkih stavova. Malo ko je znao kolika će biti cena disidentstva.

Napisala sam knjigu jer sam bila zabrinuta. Brinula sam kako bi svet izgledao ako bi se mandati nastavili, ako bi se mRNA vakcine uvele u upotrebu, posebno kod dece i trudnica. Bila sam zabrinuta zbog uticaja na zdravlje, svakako, ali sam takođe bila zabrinuta zbog nove ere medicinske diskriminacije koju ćemo uvoditi u zdravstvenu zaštitu i, uopšte, u našu kolektivnu svest. I bila sam zabrinuta da će mandati stvoriti podelu u društvu koju možda nikada nećemo moći da popravimo.

Više nemamo teret, niti korist, da se oslanjamo na brige i obrazovana nagađanja. Videli smo kako se COVID protokol odvija u realnom vremenu i sa stvarnim efektima na naša tela, naše odnose i naše porodice, kao i na poverenje i civilivizovanost javnosti.

Po svim merama, odgovor javnog zdravlja na COVID, od strane svake velike svetske vlade, bio je katastrofa bez presedana, čak i tragedija. Videli smo kolosalan neuspeh „Zero-COVID-a“ i efekte talasa zahteva za maskiranje i uslovljavanja za zapošljavanje, obrazovanje, putovanja i zabavu. Videli smo kako se program vakcinacije primenjuje na svim kontinentima, u svim starosnim grupama, i njegove efekte na zdravlje pojedinca i smrtnost od svih uzroka.

Videli smo moć zastrašivanja, uzmicanja i narativnog spinovanja i kako se nauka menjala. Videli smo preoblikovanje poruka iz direktive iz 2021. da su „vakcine“ garantovano sprečile ljude da se zaraze COVID-19 do razvodnjenije sugestije da je cilj sve vreme bio samo da se minimizira ozbiljnost virusa.

Videli smo našeg premijera, Džastina Trudoa, kako nameće obavezu za vakcinisanje za sve federalne službenike u oktobru 2021. i koristi mržnju prema nevakcinisanim kao obećanje za uspešnu kampanju, a zatim kaže grupi studenata na Univerzitetu u Otavi u aprilu 2023. da nikada nije ciljao na one koji su bili racionalno oprezni. Videli smo da je naša zamenica premijera, Kristija Friland, insistirala na sposobnosti vakcina da spreče prenošenje, a zatim je izvršni direktor kompanije Pfizer priznao Evropskom parlamentu u oktobru 2022. da nikada nisu testirali sposobnost vakcine da spreči prenošenje.

(Potom se pojavio veliki broj faktčekerskih članaka kako bi se pokazalo da to nije novost da vakcine nisu delovale onako kako je reklamirano.)

Saznali smo da su mandati Trudoove vlade o vakcinama za putovanja i savezno zapošljavanje vođeni politikom, a ne naukom, i da je “Naredba u slučaju nužde” zasnovana na narativnoj histeriji, a ne na dokazima stvarne pretnje. Saznali smo da savezna vlada ima ugovor sa Svetskim ekonomskim forumom od 105 miliona dolara za Digital ID za prepoznavanje putnika i da je Kina zaključala gradove Vuhan, Huangang i Eho u januaru 2020. protivno preporuci Svetske zdravstvene organizacije.

Na mom personalnom nivou, bila je to vrtoglava godina. Moja ćerka, koja je rođena mesec dana nakon proglašenja pandemije, sada ima tri godine. Čudesno, naučila je da hoda i da govori, da rasuđuje, oseća i zamišlja, dok se svet oko nje menja.

Sedela sam na više od 75 intervjua, pisala eseje, tekstove i ekspertske izveštaje za pravne slučajeve, i govorila na skupovima i događajima, uključujući Konvoj slobode u Otavi. Čak sam se vratila na Vestern, univerzitet koji me je ukinuo pre dve i po godine, da bi govorila na „Betonskoj plaži“ na skupu koji su organizovali studenti.

Razgovarala sam sa virolozima, imunolozima, kardiolozima, medicinskim sestrama, advokatima, političarima, istoričarima, psiholozima, filozofima, novinarima, muzičarima i sportistima. Moj Jutjub sadržaj je generisao preko milion pregleda i 18 miliona Tviter reakcija.

Ali što je važnije od svega toga, upoznala sam vas. Gledala vas u oči, rukovala se sa vama, videla sam traumu gubitka i napuštenosti na vašim licima, i čula vaše priče.

Zagrlili smo se iznad tornja od brokolija u prodavnici, kada su suze počele da nam naviru na oči. Razmenjivali smo znalačke poglede kada smo se sreli na mitinzima i događajima, u parku za pse, a jednom čak i na benzinskoj pumpi. Taj pogled „Shvataš“, „Vidim te“, nekoga ko vidi da se nešto fundamentalno promenilo u svetu i da možda nikada nećemo moći da se vratimo.

Naučila sam koliko nam je lako da izdamo jedni druge i kako je COVID razotkrio linije slabosti u našim odnosima. Ali videla sam i humanost svuda naokolo. Video sam zagrljaje i povezanost i ogromnu toplinu gde god sam otišla. Videla sam najgoru i najbolju stranu čovečanstva, i bila sam svedok nesalomive moći neprijatnih istina. Borbeno polje COVID-19 je sigurno stvorilo svoje heroje i zlikovce i svi smo izabrali strane u odnosu na to ko je ko.

Imala sam čast da intervjuišem i da me intervjuišu neki od najboljih, onih koje je svet ocrnio. Ispod je samo isečak iz uvida koje su mi ponudili i koji su me pogodili u trenutku kada sam ih čula:

  • Zubi: „Ovo je prva pandemija u istoriji gde značajan broj ljudi želi da bude gore nego što jeste.
  • Džordan Piterson: „Istina nije skup činjenica. Istina je pristup dijalogu i diskusiji.”
  • Brus Pardi: „Zakon je proizvod kulture i, kako se kultura kreće, tako se kreće i zakon. U našem slučaju, pravna kultura se decenijama menja“.
  • Bret Vajnštajn: „Imali smo nešto duboko, ali veoma funkcionalno. Nešto što je moglo da se popravi. I umesto da sagledamo šta nije u redu sa tim, i da budemo realni u pogledu toga kako da to popravimo i kojom brzinom možemo razumno očekivati da će biti bolje, mi smo glupo dozvolili da dignemo sidro. I mislim da ljudi još nisu shvatili koliko je u istoriji opasno dići sidro. Otkačili smo se i sada smo na putu. A ono što ne možemo da kažemo je, gde ćemo pristati.”
  • Majkl Drajver: „Postoji lepa rečenica kanadskog pesnika Marka Strenda, koja glasi: „Kada bismo znali koliko će ruševine trajati, nikada se ne bi žalili.“ To je to. Ovo je trenutak koji imamo kao ljudi. Optimizam nema alternativu. Ruševine naših života neće trajati čitavu večnost nakon što nas ne bude. To je to.’
  • Triš Vud: „Ljudi koji su bili budni prvi su rizikovali. Po mom mišljenju, sve su to bili ljudi koji su duboko, duboko humani.”
  • Suzan Danam: „Od 11. septembra, čini se da nas je svaka pretnja, koja je puštena ciklično preko mejnstrim medija, ptiskivala istom konsenzusu, a to je, da je neki novi element naše slobode taj koji čini da svet pati i da smo sebični da se toga držimo. ”
  • Matijas Desmet: „Ljudi koji nisu u zagrljaju masovne formacije, koji obično pokušavaju da probude ljude koji su u masovnoj formaciji, obično neće uspeti. Ali… ako ovi ljudi nastave da govore, njihov disonantni glas će stalno ometati hipnotišući glas vođa masa i postaraće se da masovna formacija ne ide tako duboko… Istorijski primeri pokazuju da su upravo u trenutku kada su disonantni glasovi prestli da govore u javnim prostorima, započele kampanje razaranja koje su se desile 1930. godine u Sovjetskom Savezu, 1935. godine u nacističkoj Nemačkoj.

Možda ste primetili da je nekoliko ovih komentara direktno vezano za nauku ili politiku COVID-19. Reč je o ljudskoj prirodi, našim slabostima i sklonostima, istoriji, kulturi i tome kako nas je to dovelo do ovog mesta i vremena.

Verovatno ste naučili mnogo o sebi u poslednje dve godine – šta ste u stanju da tolerišete i izdržite, koje ste žrtve spremni da podnesete i gde povlačite svoju liniju u pesku. Dok ovo pišem, porađaju mi se pitanja o vašim pričama: Kakva su vaša iskustva otuđenja i pništavanja? Kako se vaše razmišljanje razvijalo u poslednje četiri godine? Šta ste izgubili što je nenadoknadivo? Koje povezanosti ste otkrili da ne bi bilo moguće bez njih? Šta vam omogućava da prebrodite oluje srama i ekskomunikacije kada to drugi ne mogu? Šta vas drži na putu kojim se manje putuje?

Tokom prošle godine, moja perspektiva se mnogo promenila, menjajući se iz budućeg u sadašnje i prošlo vreme, i pitam se, gde smo sada? Kako smo došli dovde?

Ono o čemu razmišljam ovih dana nema mnogo veze sa podacima ili naukom. Svi smo povukli naše borbene linije na tim frontovima i ne vidimo mnogo kretanja iza njih. Pronarativna pozicija je živa i zdrava. azgovori nisu uobičajeni, a masovna rasvetljenja malo verovatna. Štaviše, ne mislim da je situacija u kojoj se nalazimo nastala pogrešnim izračunom podataka, već krizom vrednosti i ideja koje su dovele do toga.


Otkako pišem knjigu, imam dosta vremena da razmislim o tome da li je moje prvobitno razmišljanje bilo ispravno, da li su se moje ptencijalne zabrinutosti opravdale. Obzirom na brojke protiv mene, moram priznati da moje samopouzdanje opada i otiče. Sa izuzetkom možda još dva-tri etičara u svetu, samo sam ja osporila mandate. Da li sam pogrešila? Da li sam previdela nešto očigledno?

Veoma se trudim da budem otvorena za ovu mogućnost. Ali svaki put kada pokrenem raspravu u svojoj glavi, vraćam se na isto mesto. I na ovom mestu, dve godine kasnije, sada mi je još jasnije da je COVID odgovor bio globalni neuspeh od kojeg ćemo se oporavljati decenijama, a možda i vekovima.

Ono što smo naučili tokom prošle godine, samo potvrđuje i pojačava moje početno razmišljanje. Saznali smo da vakcine rade upravo ono što su klinička ispitivanja pokazala da će učiniti, a to je da ne spreče prenošenje i povećaju smrtnost u grupi vakcinisanih. Kao što pokazuje rad nekih od vodećih svetskih naučnika i bioetičara, 22.000-30.000 zdravih odraslih osoba starosti od 18-29 godina trebalo bi da dobije mRNA vakcinu da bi se sprečila jedna hospitalizacija COVID-19 i, da bi se sprečila ta jedna hospitalizacija, bilo bi 18-98 ozbiljnih neželjenih događaja. (Uzgred, ovo je starost većine studenata na Vesternu, poslednjem univerzitetu u zemlji koji je ukinuo obavezu vakcine protiv COVID-a.)

Saznali smo da zemlje sa najvećom stopom vakcinacije imaju najveću stopu COVID-a i smrtnosti. A od avgusta 2023. godine, CDC prijavljuje povećanu smrtnost za uzrast od 0 do 24 godine od 44,8% iznad istorijskih nivoa, što je super-katastrofa s obzirom da je porast od 10% katastrofalan događaj jednom u 200 godina.

Pobeda u pogrešnoj igri je i dalje poraz

Dokazi neosporno pokazuju da su odgovor vlade na COVID-19, posebno mandati i posebno za mlade ljude, neopravdani na osnovu kostbenefit analize. Ali brinem se da je pokušaj da se pokaže da su neopravdani igranje pogrešne igre, a pobeda u pogrešnoj igri je i dalje poraz. Pristajanje na medicinsku prinudu bilo bi neetično čak i da je vakcina bezopasan placebo. Da biste to videli, razmislite na trenutak o tome šta radi mandat, a to je, u suštini, da podeli ljude u tri grupe:

  1. Oni koji bi i bez toga uradili ono što mandat zahteva, čineći mandat nepotrebnim.
  2. Oni koji ni sa tim ne bi uradili ono što mandat zahteva, čineći mandat neefikasnim.
  3. Oni koji biraju da rade ono što mandat zahteva samo zbog samog mandata, što njihov izbor čini prinudnim, nešto na šta smo potrošili sedamdeset pet godina od Nirnberga, pokušavajući da razumemo i izbegnemo.

Ključni element informisanog pristanka koji je zanemaren u poslednje tri godine je da se ne radi o tome šta je najbolje sa objektivne tačke gledišta.

Saglasnost je lična. Radi se o duboko usađenim verovanjima i vrednostima neke određene osobe i trebalo bi da odražava rizike koje je određena osoba spremna da preuzme. Sudija je to istakao u slučaju (slučaj koji je na kraju poništio Vrhovni sud) u kojem je dvanaestogodišnjakinja pokušavala da se odupre očevom zahtevu da bude vakcinisana kada je napisao: „Čak i kada bih formalno primio na znanje ‘bezbednost’ i ‘efikasnost’ vakcine, još uvek nemam osnova da procenim šta to znači za ovo dete.”

Štaviše, većina argumenata u korist informisanog pristanka i autonomije nasuprot povinovanju, kao i većina odgovora na ove argumente, fokusiraju se na moralni značaj rizika od štete. Argumenti koji tvrde da imamo moralnu obavezu da vakcinišemo, na primer, tvrde da imamo obavezu da smanjimo rizik po zdravlje drugih prihvatanjem povećanog ili nepoznatog zdravstvenog rizika za sebe. Čak i argumenti protiv mandata imaju tendenciju da se zasnivaju na tome da nove tehnologije vakcina nameću neopravdani teret rizika od štete za pacijenta.

Ali, kako ističe etičar Majkl Kovalik, pošto obavezna vakcinacija narušava telesnu autonomiju, ona ne predstavlja samo rizik od povrede, već i stvarnu štetu bilo kojoj osobi koja je primorana da prihvati vakcinaciju. Kada nismo u stanju da imamo sopstveni izbor ili da delujemo na osnovu izbora koje smo doneli, mi smo oštećeni. To ne znači da uvek možemo da radimo šta god želimo. Neke izbore je praktično nemoguće izvršiti (npr. želimo da odletimo sa visoke litice bez ičije pomoći), dok su drugi (izbori) preskupi za druge (npr. želimo da krenemo u bezobzirnu krađu), ali ključna tačka koja treba da se shvati je da je poništavanje individualnog izbora štetan, čak i u slučajevima kada može da se pokaže opravdanim.

Dakle, etika prinudne ili prinudne vakcinacije nije pitanje balansiranja rizika od povrede sebe i rizika od negativnih zdravstvenih efekata na druge; to su različite moralne kategorije. Prisiljavanje osobe da se vakciniše protiv njene volje, ili čak podrivanje procesa pristanka koji bi omogućio potpuno informisani izbor, utiče, kako kaže Kovalik, na „ontološke dimenzije ličnosti“.

Uprkos svemu ovome, narativ „Uradi ono što je do tebe“ je živ i zdrav, a sa njim i prikrivanje pristanka, centralnog stuba medicinske nege.

Ispred očiju

Nema sumnje da je odgovor vlade na COVID-19 najveća javnozdravstvena katastrofa u modernoj istoriji.

Ali ono što me najviše zanima i brine, nije to što su vlasti zahtevale naše povinovanje, ne što su mediji propustili da postave prava pitanja, već što smo se mi tako svojevoljno povinovali, što smo bili tako lako zavedeni uveravanjem u sigurnost nad slobodom, a poziv da se aplaudira sramoćenju i mržnji prema neusaglašenim. Ono što me i dalje šokira je, da je toliko malo njih uzvratilo.

I tako, pitanje koje me noću drži budnim je, kako smo došli dovde? Zašto nismo znali?

Mislim da je deo odgovora, deo koji je težak da se prihvati, da jesmo znali. Ili, barem, da nam je informacija koja bi nam omogućila da znamo bila ispred očiju.

U 2009. godini, Pfizer (kompanija za koju smo rekli da postoji da bi „promenila živote pacijenata“ i „učinila svet zdravijim mestom“) dobila je rekordnu kaznu od 2,3 milijarde dolara zbog ilegalnog marketinga svog leka protiv bolova “Bextra” i zbog plaćanja mita lekarima koji su pristajali na to. U to vreme, pomoćnik američkog državnog tužioca Tom Pereli rekao je da je slučaj pobeda javnosti nad „onima koji žele da zarade preko prevare“.

Pa, jučerašnja pobeda je današnja teorija zavere. I, nažalost, Pfizer-ov pogrešan korak nije moralna anomalija u farmaceutskoj industriji.

Oni koji su upoznati sa istorijom psihofarmakologije znaće za profil dosluha i regulatornog zarobljavanja u industriji lekova: katastrofu Thalidomide-a 1950-ih i 1960-ih, epidemiju Opioid-a 1980-ih, loše upravljanje epidemijom AIDS-a od strane Entonija Faučija, krizu SSRI 1990. i time smo samo zagrebali po površini. Činjenica da farmaceutske kompanije nisu moralni sveci nikada nije trebalo da nas iznenadi.

Pa zašto to znanje nije dobilo zasluženu mesto da nas vodi napred? Kako smo došli do tačke u kojoj nas je naša slepa privrženost ideologiji „sledimo nauci” dovela do toga da budemo što je moguće više nenaučni nego u bilo kom drugom trenutku u istoriji?

Koliko slobode je vredna vaša sigurnost?

Ako ste čuli neki od mojih govora u poslednjih nekoliko godina, možda vam je poznata parabola o kamili.

U hladnoj noći u pustinji, čovek spava u svom šatoru, privezavši kamilu napolju. Kako noć postaje hladnija, kamila pita svog gospodara da li može da stavi glavu u šator radi toplote. „Svakako“, kaže čovek; i kamila protegne glavu u šator. Malo kasnije, kamila pita da li može da unese i vrat i prednje noge unutra. I opet, gospodar se slaže.

Konačno, kamila, koja je sada pola unutra, pola napolju, kaže „Zbog mene ulazi hladan vazduh. Mogu li da uđem unutra?“ Gospodar se sažali i pusti je u topli šator. Ali kad uđe, kamila kaže. „Mislim da ovde nema mesta za oboje. Najbolje bi bilo da stojite napolju, jer ste manji.” I time je čovek izbačen iz svog šatora.

Pusti me da stavim glavu, pa vrat i prednje noge, pa celog sebe. Onda, molim te izađi napolje. Nosite traku, pokažite papire, spakujte kofer, idite u geto, spakujte još jedan kofer, uđite u voz. „Arbeit Macht Frei“ dok se ne nađete u redu za gasnu komoru.

Kako se ovo dešava?

Pouka kamile je da možete naterati ljude da urade bilo šta ako razbijete nerazumno, na niz manjih, naizgled razumnih „pitanja.“ To je ponizna molba kamile – samo da stavi svoju glavu u šator – to je tako skromno, tako jadno, da izgleda nerazumno da se odbije.

Nije li ovo ono što smo videli u poslednje dve godine?

Bio je to majstorski čas o tome kako da utičemo na nečije ponašanje korak po korak, tako što ćemo malo da prodremo, zastanemo na tom novom mestu i odatle ponovo još prodremo, sve vreme nesvesno dajući ono što nam je najvažnije onome koji nas primorava.

Ova ideja da su naše slobode nešto što vlasti mogu bezobzirno da suspenduju, ogleda se u jezivom rezonovanju britanskog epidemiologa Nila Fergusona, koji je o tome šta je inspirisalo njegovu preporuku o zatvaranju, rekao ovo:

Mislim da se osećaj ljudi o tome šta je moguće u smislu kontrole prilično dramatično promenio između januara i marta… Mislili smo da sa tim nismo mogli da prođemo u Evropi… A onda je Italija to uradila. I shvatili smo da možemo.

Došli smo do ove tačke jer smo pristali na sitne pritiske na koje nikada nismo smeli da pristanemo, ne zbog veličine, već zbog prirode pitanja. Kada smo prvi put zamoljeni da se zaključamo i imali smo pitanja, trebalo je da odbijemo. Kada su lekari prvi put zamoljeni da uskrate tada dostupne terapije za COVID, trebalo je da odbiju. Današnji lekari, kojima je naređeno da prate smernice CPSO-a (College of Physicians and Surgeons of Ontario) i da prepisuju psiho-farmaceutike i psihoterapiju pacijentima koji oklevaju sa vakcinacijom, trebalo je da se usprotive.

Došli smo do ove tačke ne zato što smatramo da je autonomija razumna žrtva za javno dobro (iako nas takvih sigurno ima). Došli smo do ove tačke jer patimo od „moralnog slepila“, termina koji etičari primenjuju na one koji bi inače delovali etički, ali zbog privremenih pritisaka (kao što je prinudno medicinsko telo ili kratkovidne opsesije da „odrade šta je do njih“) su privremeno nesposobni da vide štetu koju čine.

Kako male stvari kao što su autonomija i pristanak mogu da budu u suprotnosti sa spašavanjem ljudske rase? Kako bi sloboda uopšte mogla da pobedi čistoću, sigurnost i savršenstvo?


U knjizi Moj izbor  sam pisala o paradigmi gurkanja (zasnovanoj na knjizi Nudge (gurkanje) iz 2008.), obliku psihologije ponašanja koja koristi aktivni inženjering izbora da utiče na naše ponašanje na jedva primetne načine. Od tada sam saznala mnogo više o tome kako je većina velikih vlada koristila ovu paradigmu u svom odgovoru na COVID.

Timovi za uvid u ponašanje kao što su MINDSPACE (UK) i Impact Canada imaju zadatak ne samo da prate javno ponašanje i raspoloženje, već i da planiraju načine da ga oblikuju u skladu sa politikama javnog zdravlja. Ove „jedinice za podsticanje“ se sastoje od neuronaučnika, naučnika za ponašanje, genetičara, ekonomista, plitičkih analitičara, marketinških stručnjaka i grafičkih dizajnera. Članovi Impact Canada uključuju dr Lorin Konvej, koja se fokusira na „primenu nauke o ponašanju i eksperimentisanja na domaću i međunarodnu politiku;“ Džesika Lejfer, specijalista za samokontrolu i snagu volje i Kris Suidan, grafički dizajner odgovoran za razvoj digitalnog brenda Impact Canada.

Slogani poput „Uradi šta je do tebe“, heštegovi kao što su #COVIDVaccine i #postcovidcondition, slike medicinskih sestara koje nose maske koje liče na nešto iz filma Izbijanje (Outbreak), pa čak i umirujuća žad zelena boja na informativnim listovima „Doznajte činjenice o vakcinama protiv COVID-19“ su sve proizvodi istraživačkih i marketinških gurua Impact Canada.

Čak i stalni tok suptilnijih slika na poznatim mestima (na elektronskim saobraćajnim znacima i u reklamama na Jutjubu), maski, špriceva i flastera sa vakcinama, normalizuje ponašanje kroz suptilnu sugestiju i opravdanje straha i čistote svesti.

Sa više od 90% prijavljenih stopa vakcinacije u nekim zemljama, čini se da su napori svetskih jedinica za podsticanje bili izuzetno uspešni. Ali zašto smo uopšte bili toliko podložni da nas gurkaju? Zar ne bi trebalo da budemo racionalni, kritičko misleći potomci prosvetljenosti? Zar ne bi trebalo da budemo naučnici?

Naravno, većina onih koji su pratili narativ, mislili su da se drže nauke. Mislili su da „prate nauku“ čitajući Atlantik i Njujork tajms i slušajući CBC i CNN. Činjenica da su medijski članci možda sadržavali zamagljene, pmankljive i obmanjujuće podatke, kao i zastrašujući, često sramotni jezik onih koji se smatraju medicinskim „stručnjacima“, nikada se nije činila u suprotnosti sa njihovim stavom da su naučni.

Faktor straha

Jedna od velikih lekcija u poslednje dve godine je, koliko smo svi snažno pogođeni strahom, kako on može da promeni naše kapacitete za kritičko razmišljanje i emocionalnu regulaciju, terajući nas da napustimo postojeća uverenja i obaveze i postanemo iracionalno pesimistični.

Videli smo kako nas strah čini posebno podložnim medijskom negativnom usmeravanju koje se fokusira na brojeve slučajeva i smrti, a ne na činjenicu da kod većine COVID izaziva samo blage simptome. Videli smo kako strah preoblikuje naš odnos jednih prema drugima, čineći nas sumnjičavijim, etnocentričnijim, netolerantnijim, neprijateljskim prema spoljnim grupama i podložnijim dlazećim spasiteljima (zamislite kanadskog ministra saobraćaja koji često tvrdi da sve što je vlada uradila u poslednje dve godine je da biste „bili bezbedni“).

Takođe počinjemo da shvatamo kako su naši izmanipulisani strahovi izazvali masovnu histeriju i kako je uopšte nastala naša moralna panika. Roditelji su i dalje paranoični da su njihova deca u velikom riziku od COVID-a, iako u Kanadi nijedno dete nije umrlo od COVID-a bez komorbiditeta.

Naš strah se nije razvio prirodno. Gurkanje se nije pojavilo ex nihilo (ni iz čega) 2020. Naše slepilo, naš refleks da progonimo one koji su ugrozili naše ideje o čistoti, vrhunac je dugoročne kulturne revolucije i decentralizacije svih institucija kojima tako duboko verujemo: vlada, zakon, mediji, medicinski fakulteti i profesionalna tela, akademska zajednica i industrija privatnog sektora. Bila bi potrebna knjiga da bi se istražili svi načini na koje su naše institucije prošle kroz sinhronizovanu imploziju u poslednjih nekoliko decenija. Možda ću jednog dana da napišem tu knjigu.

Ali za sada, razmišljam koliko su pronicljive bile reči Antonija Gramšija koji je rekao da, da bismo postigli potpunu promenu u razmišljanju, moramo da „zaplenimo kulturu“. Uparite ovo sa ohrabrivanjem Rudija Dučkea da krenete u „dugi marš kroz institucije“ i imate savršen recept za kulturnu revoluciju koja nas je dovela do ove tačke.

Svaka od ključnih institucija kojima smo obučeni da verujemo, transformisana je promenom paradigme vrednosti, pomeranjem ka „politici namere“ koja pretpostavlja da ste, ako su vaše namere plemenite, a vaše saosećanje bezgranično, vi vrli, čak i ako vaše akcije na kraju dovode do katastrofe kolosalnih razmera. Oni koji odbijaju da predaju moralni teren takozvanim „progresivcima“ bivaju osramoćeni ili gurnuti u zaborav kako bi mogao da se ostvari utopijski svet apsolutne čistote.

Ovo je društveni operativni sistem koji je dokazao svoju sposobnost da preoblikuje društvo bez ograničenja, koji je doveo do mog ukidanja, koji govori Kelli-Sue Oberle „korelacija nije uzročna veza“, koji je potvrdio suspenziju dr Kristal Lučkiv zbog davanja izuzeća od vakcine za visokorizične pacijente, što vas je navelo da sada čitate reči na ovoj strani. A posledica ove progresivne promene je moralno slepilo koje nas sada muči, oteta moralna savest, uverenje da je naša saglasnost bezopasna ili čak besprekorna vrlina.

Neko unutrašnje žongliranje

Sada u mojim četrdesetim, moj datum rođenja je nedokučivo bliži kraju Drugog svetskog rata nego današnjem datumu. Osećam se mlado, s obzirom na sve stvari. Ja sigurno nisam živela dovoljno dugo da čovečanstvo zaboravi lekcije našeg najvećeg ljudskog zverstva.

Rođena sam u mesecu kada je Sajgon pao, označavajući kraj Vijetnamskog rata. Proživela sam masakr u Kolumbiji, 11. septembar i invaziju na Irak, genocid u Ruandi i Darfuru, rat u Avganistanu i silovanje i ubilački pohod Teda Bundija, ali nisam iskusila ništa što bi predstavljalo krizu na toliko frontova, stvarajući toliko lične i globalne nestabilnosti, kao što se dešavalo u poslednje četiri godine.

Spomenula sam u uvodu da se ljudi kao što san ja, koji dovode u pitanje narativ, smatraju glupim zbog toga. Glupi ne samo zato što se pretpostavlja da nismo u pravu, već zato što se pretpostavlja da smo opasni, što naš neuspeh da stvari vidimo na „pravi način“ predstavlja rizik za druge.

Često sam se pitala da li sam budala. Ja sam mnogo stvari: bivši profesor filozofije, nevoljni javni intelektualac, supruga, majka, prijatelj. Ali ja sam takođe buka u radnoj sobi, izvan zajednice, nekonformistička, dformacija u kolektivističkoj agendi. Ja sam ta kojoj je više stalo da može noću da spava, nego da se uklopim.

Šta me čini drugačijom? Stvarno ne znam.

Mogu reći da sam iskusila više unutrašnjeg žongliranja u poslednje četiri godine nego u bilo kom drugom trenutku svog života. Ulozi su bili visoki. Oni jesu visoki. I pored mog javnog rada, prošla sam mnogo lične transformacije. Postala sam majka, što je bilo najviše transformativno iskustvo u mom životu.

Videti i osetiti ova dva paralelna iskustva – lično i javno – kako se prepliću jedno iz drugog, bilo je iscrpljujuće i autentično koliko god može da bude. Iskustvo me čini psihički iscrpljenim i okrepljenim u isto vreme, dok me svakodnevno preplavljuju talasi novih izazova. I svaki dan se pitam da li su me oni učinili boljim ili lošijim, ili sam samo drugačija nego što bi bila bez njih.

Kada sam prvi put stupila na ovo bojno polje pre tri godine, osećala sam se vatreno i opremljena sa onoliko energije koliko mi je ikada bilo potrebno da se borim u ovoj borbi. Ali, u kasnu jesen 2022, sve je stalo. Presušio je izvor energije. Bila sam domaćin događaja za The Democracy Fund sa Konradom Blekom koji je intervjuisao Džordana Petersona u Torontu i, dok sam čekala da izađem na binu, imala sam osećaj da će to biti moj poslednji javni događaj. Iscrpla sam resurse koji su omogućili javne nastupe. Vodila sam rat koji nisam razumela. Osećalo se da je proizvodnja energije uzaludna. Nisam mogala da zamislim da bi još jedan Zoom poziv napravio razliku.

Ponude sve popularnijih ličnosti koje se bave slobodom stizale su, ali sve se to činilo beznačajnim, a ja sam se osećala glupo što sam mislila da je bilo šta od toga važno. Početkom 2023. osećala sam se umorno od borbe i psihički iscrpljeno. Da budem neprijatno iskrena, želela sam da se povučem, da ustuknem u svoj mali kutak sveta i da isključim jezivi haos oko sebe.

Čak i sada se mučim kako da uravnotežim svoje obaveze prema porodici sa javnošću. Pitam se šta sam izgubila i kakav bi bio život bez krize. I mrzim vreme koje ova borba oduzima da bi mogla da uživam u detinjstvu svoje ćerke i da ponovo proživim svoje kroz njeno. Teško je napustiti ovaj miran, razigran svet i zakoračiti još jedan dan na bojno polje.

Ljudi često pitaju šta me pokreće. U knjizi Moj izbor, govorila sam o tome da sam tvrdokorni individualista koji vidi konsenzus kao „crvenu zastavu“ o tome šta treba izbegavati. Ali postoji nešto još jednostavnije od ovoga. Volim istinu i volim svoju ćerku. I želim da za nju stvorim svet u kome ona nikada ne treba da se žrtvuje kao ja sada. U kome može da pravi lančiće bez brige o sledećem zaključavanju i čita svojoj deci bez razmišljanja o digitalnim pasošima.

Mislim da nije slučajno što su mnogi od boraca za slobodu roditelji, oni koji su najviše motivisani za borbu, ali za nju imaju najmanje vremena i energije. Mi smo ti koji vidimo budućnost u očima naše dece, koji imamo viziju o tome kakvi će biti njihovi životi ako ništa ne učinimo. I ne možemo da podnesemo da ovaj svet bude budućnost naše dece.

Kuda dalje odavde?

Pa kako da izlečimo ovo moralno slepilo? Kako da se probudimo i vidimo štetu onoga što radimo?

Iako me boli da kažem, ne mislim da će to razum da učini. Poslednjih nekoliko godina je pokazalo je da je filozof Dejvid Hjum u pravu, da „razum jeste i treba da bude samo rob strasti“. Još nisam čula da je neko bio ubeđen u apsurdnost narativa o COVID-u samo na osnovu razuma ili dokaza. Mesecima sam radila sa Canadian Covid Care Alliance da pružim informacije zasnovane na dokazima o COVID-19, ali nisam videla nikakav pravi efekat sve dok nisam napravila video u kojem sam plakala.

Govoreći to, ne želim da omalovažavam važnost rigoroznih naučnih dokaza ili da uzdignem nemarnu retoriku. Ali ono što sam naučila iz razgovora sa hiljadama vas na događajima i protestima, u intervjuima i putem e-pošte je da je moj video imao odjek ne zbog bilo čega što sam rekla, već zato što ste osetili moju emociju: „Plakao sam sa tobom“, rekli ste. „Pokazali ste šta smo svi osećali. ‘Govorila si mom srcu.’ I to je ono što je napravilo razliku.

Zašto ste plakali kada ste videli taj video? Zašto suze naviru na brokoli u prodavnici? Jer, mislim, ništa od ovoga se ne tiče podataka i dokaza i razuma; radi se o osećanjima, dobrim ili lošim. Osećanja koja opravdavaju našu kulturu čistoće, osećanja koja motivišu naše signale vrline, osećanja za koja nam je rečeno da nismo bitni, osećanja da, uprkos svim našim naporima, jednog dana neće biti znaka da smo ikada hodali ovom zemljom.

Odgovarali ste ne na moje razloge, već na moju ljudskost. Videli ste u meni drugu osobu koja prihvata ono što ste osećali, pružajući ruku preko zaliva da se poveže sa značenjem koje svi delimo. Lekcija koju možemo da naučimo je potvrda saveta belgijskog psihologa Matijasa Desmeta da nastavimo da posežemo za onim za čime svi duboko žudimo: smislom, zajedničkim jezikom, povezivanjem sa čovečnošću u drugima. I tako moramo da nastavimo da se borimo.

Da li su činjenice važne? Naravno da jesu. Ali činjenice, same po sebi, nikada neće moći da odgovore na pitanja koja zaista treba da postavimo. Prava municija COVID rata nije informacija. To nije bitka oko toga šta je istina, šta se smatra dezinformacijama, šta znači #pratitinauku. To je bitka oko toga šta znače naši životi i, na kraju, da li smo bitni (važni).

Keli-Sju mora da kaže sebi da je bitna u trenutku kada svet neće da sluša. Ona treba da svedoči o sopstvenoj priči dok se ne upiše na naš kulturni radar. Ona mora da govori za one koji ne mogu da govore sami za sebe.

Govoreći sebi da je bitna, već je učinila sve što je svako od nas mogao. Ona je našla smisao i svrhu; sada samo treba da nastavi sa životom i da mu teži, kao što svi mi to moramo da radimo.

Izvor: https://brownstone.substack.com/p/where-are-we-now

Septembar 2021.

Julie Ponesse
 
Dr Julie Ponesse, 2023 Brownstone Fellov, je profesor etike koja je 20 godina predavala na Univerzitetskom koledžu Huron u Ontariju. Ona je suspendovana i zabranjen joj je pristup svom kampusu zbog obavezne vakcine. Izlagala je u seriji The Faith and Democracy 22. 2021. Dr Ponesse je sada preuzela novu ulogu u The Democracy Fund, registrovanoj kanadskoj dobrotvornoj organizaciji koja ima za cilj unapređenje građanskih sloboda, gde služi kao naučnik etike pandemije.

01. Novembar 2021.

Delite ...